O DHARMI

Dharma na Sanskritu označava silu ili zakon koji vraća ravnotežu Univerzumu.

   Ova godina je na samom početku nekako obećavala...ili sam se ja samo nadala nekoj lepšoj od prethodne. Međutim prva polovina je bila, iskrena da budem, ne baš tako blistava. Bilo je previše mraka, zapravo neke tame dovoljne da prekriva sunce i magli radost.

   Ima perioda u kojima mi se srce širom otvori i to je period deljenja. A onda dođu i dani kada se okrenem sebi, uvučem se u svoju "mišiju rupu" i budem sa sobom. "...i ako sam negde stigao bilo je iznutra, u sebe u sebe u sebe i nikako spolja "

   A onda stisnem zube, napunim se energijom i podignem glavu...i otvorim srce. I eto osmeha.

   Posle sedam godina zajedništva i tri godine zajedničkog života, dragi i ja smo rešili da našu priču ozvaničimo.

 Ne zato što verujemo u važnost papira. Možda više zato što verujemo u svoju ljubav i važnost unošenja i deljenja radosti sa svojim ljudima. I bio je to jedan opušten, sunčan, topao, šaren, potpuno i na svaki način NAŠ dan. Dan u kom se izgovorilo to famozno "DA", smejalo, uživalo i volelo.

 

   A uz savršene ljude stigao je i savršen poklon…ostvarenje mog sna…psić, naša devojčica, naša Darma. Bilo je tu naravno suza, ali samo I samo radosnica. I ljubav koja se prosula posvuda.

 Ja duboko verujem da harmoniji prethodi potpuni haos i da su to faze u univerzumu koje se naizmenično smenjuju. Sada mi sa Dharmom prolazimo kroz fazu haosa. Ima tu svega…nesanice, pelena, nesigurnosti, nervoze, zbunjenosti i velikih (mada često kratkotrajnih) pobeda. Ima i stresa i hladnog znoja. Srecom u rana jutra sam bila previse bunovna pa nisam slikala naše tepihe na kojima je naša devojčica ostavljala svoje nepoželjne poklone. Ipak, ona je kao svaka bebica neizmerno slatka i umiljata i nežna i osvojila nas je. I menja nas…menja naš život, navike, oduzima nam i dodaje. Od haosa ka ravnoteži, nadamo se mi.

   I sada zajedno dajemo šansu ostatku ove 2013.godine da nas iznenadi I očara.

 
                 Dobro došla, Darma, u naš lični Univerzum…eonima te je čekalo mesto u njemu…

Mirisi detinjstva

Prvo da priznam- čulo mirisa definitivno nije moje čulo. Ne primećujem nešto posebno mirise, niti ih pamtim. Zato je naziv posta pomalo prevara. Mirisi mog detinjstva su zapravo slike koje pamtim, oni stariji su neki nejasni prizori magloviti i daleki. 

Ali ipak pamtim jedan miris. Miris parfema moje mame koji me preplavi svakog jutra kada uđe u sobu da me poljubi pred odlazak na posao. Nije bitan sam parfem. Bitno je da je to miris bezbrižnosti, nežnosti, sigurnosti i bezuslovne ljubavi. Miris moje mame. Mnooooogoooo godina nakon toga, kada sam bila miljama daleko od svoje porodice, svojih ljudi i svog života, imala sam potrebu da baš taj parfem kupim mami na dar....očigledno mi je bilo potrebno da iznova osetim tu vezu, taj mir.

Koje je moje najranije sećanje? Maglovita slika neke sede starice sa peckalicom za muve u ruci...nepoznat grad, nepoznata žena...i jasno sećanje da su mi tada kupili gumenu figuricu fudbalera (gumene figurice su bratova i moja opsesija iz detinjstva, pružale su nam sate i sate radosti u igri i maštarenju). Kasnije saznajem da sam tada imala 4 ili 5 godina, grad je Šabac, a starica neka rođaka, koju sam verovatno samo tada i videla.

Sećam se operacije slepog creva, maminog zabrinutog lica kada me je ostavljala u bolnici, mojih oooogromnih, uplašenih očiju, tatine posete i onog: "Ja sam hrabra. Mi Stepanovići ne plačemo". Sećam se i mog beskrajnog igranja i vilenjenja po bolnici nakon operacije.

Sećam se beskrajnih leta provođenih u selu i babinih mekika za doručak...mmmmm...ovoo je već ukus detinjstva.
I Crnog Ostoje i Žutog Pavla, strašnih likova koji su živeli po potrebi u bunaru i po raznim delovima dvorišta u selu, ne bi li nam na jednostavan način omeli skitanje "gde ne treba"...a rođeni u bujnoj mašti mog strica. I još kad padne noć "dva crvena oka", uglavnom iza kuće :D

Sećam se najzvezdanijeg neba, onog nad Makedonijom, leti, na putu do Grčke (i brata i mene koji uredno spakovani ležimo na zadnjem sedištu i gledamo nebo iznad naših glava).

I Grčke se sećam, svih leta mog detinjstva provedenih u Grčkoj i društva koje sam tamo imala. I grada i obale i mora koje je postalo (i ostalo) moje. Zemlje u koju sam se još kao mala zaljubila i ta me ljubav i danas ne napušta.

Sećam se vazda krastavih kolena u letnjoj sezoni i vazda izbledelih farmerica na kolenima u ostalim sezonama. Uz to idu klikeri i jurcanje i igranje u pesku. Babine janjine i trule kobile. I žmurke bez kraja.

Sećam se prvog gadnog pada sa bicikle niz nizbrdicu i mene odrane. I onda kada me je mesingani metak iz onih dečijih pištolja pogodio u vrat...i mene iz neznanog razloga uplašene koja sam to sakrila. A podsetnik je tu, mala kuglica koju osetim kada pipnem vrat,

Sećam se i moje neješnosti i sata i sata pokušaja svih oko mene da me nahrane. Ko bi rekao :)

Sećam se moje ptice na navijenje koju mi je poklonio ujak...neprocenjivo!

Sećam se mene i moje 5 dana starije sestre od strica i naših akcija, igara i dečijih gluposti bez kraja. Njene odvažnosti i moje plašljivosti.

Sećam se prvog dana u školi, borbe sa suzama kada je učiteljica izvela roditelje iz učionice. Sećam se i druga pored kog sam tada sela i njegovih žutih pantalona.

Prve knjige koju sam uzela iz biblioteke - "Tajna žutog balona"...i ponosa što sam dovoljno velika da imam člansku karticu.

Sećam se prvog razreda i početka druženja sa mojom kumom, mojom D....sećam se i njene i moje haljine u kojima smo bile kada su nas naša braća upoznala.

Sećam se svojih omiljenih igračaka, majmun Mikija, Malog Hijavate i Glavatog Nidže (Miki je još uvek sa mnom).

I beskrajnog uživanja u igranju papirnim lutkicama, kasnije barbikama. O gumenim figuricama da ne pričam.

Sećam se radosti oko novogodišnjih paketića. Dana Republike u gostima kod dragih ljudi i gostovanje tih istih ljudi kod nas za Novu Godinu. I naših nestašluka van domašaja roditelja.

Fascinacije crtaćem "Čudesna šuma".

Srednje škole i teške adaptacije na novo okruženje.

Kraja prve godine, mog konačnog opuštanja, uživanja u druženju i "bolje da nosim kratku kosu..."

Pistolsa i Ramones-a i Paket aranžmana...

Osećaja da sam odrasla, strrrašno zrela i pametna.

Ljubavi i simpatija. 

Fontane/štrafte/korzoa...Našeg beskrajnog smeha i blentavosti.

Sećam se te, između redova, između svesti i nesvesti donete odluke da budem svoja.

Sveta knjiga, prvog zaljubljivanja u poeziju i Miodraga Pavlovića.

Ok, sećam se i rata. Nekih jezivih slika na TV-u u vreme večere, straha odraslih i svoje relativne nesvesti  ili maglovite svesti šta sve to u stvari znači.

Sećam se i praznih prodavnica, redova za sve i svašta... redova za život.

Domaće pravljene čokolade i domaćeg euro-krema. Mirisa benzina. Onog "zezezeze" od uličnih preprodavaca deviza.

I opet, uprkos svemu tome,  dečije bezbrižnosti i mašte i smeha.

I polaska na fakultet. Velikog razdvajanja i velike slobode. I prijateljstva i novog sveta koji se otvorio predamnom. Novih ljudi, priča, pogleda, novog sveta...Novog znanja.

Kada se završava detinjstvo? Ima tu onih pravnih i psiholoških, ovih i onih shvatanja. Ja znam kada se završilo moje detinjstvo. U martu 1999.godine. I nije to bilo ništa strašno (uprkos strahotama koje su to inicirale). Jednostavno su se neke iluzije raspršile. I pogled postao drugačiji. I to je sve. Kraj i početak. Život.

Hrabrost i snaga, Nada i Duša

Ideja za ovaj post se javila pre nešto malo više od mesec dana. A onda se svašta dogodilo. Prvo, razbolela sam se i bilo mi je baš baš loše i bila sam nemoćna čak i za sklapanje reči i rečenica. Onda sam ozdravila ali me je sačekalo mnogo obaveza. Uglavnom lepih, ali zahtevale su vreme i tako....pobegla sam od pisanja...a onda i shvatila da možda i nije slučajno tako. Možda je tema malo intimnija ili je ja tako doživljavam. Ima tu i još neprerađenih emocija i malo nepreboljenog bola i tako....sad sam to sve malo obradila, preradila i evo me..sedim, grickam i pišem.

Na mojoj psihoterapijskoj grupi, na njenom početku pre nekih mesec dana, pokrenula se tema hrabrosti i snage (treba li reći da nam je grupa ženska?). Znate li onaj osećaj kad želite da susretnete svoju hrabrost i snagu, a umesto sjajnog viteza sa mačem sretnete neku pretkinju, zabrađenu i u crnini sa gomilom nesreće u istoriji i teretom tuge i bola na leđima? Možda ne poznajete to, možda vam se to desilo na neki sasvim drugi način, nije ni bitno. A onda od početne ljutnje što nam se sa kolena na koleno prenose tuge i muke, pa preko straha da je neophodna velika nesreća da bismo postali snažni, do razumevanja....do pomirenja. Sa sobom, svojim genima, svojom istorijom. Sa životom. 

Trenutak shvatanja da su nam majke i majke naših majki prenele snagu, posebnu, žensku, onu koja se ne meri jačinom tela, već duha i emocije i vere. I kako reče jedna moja klijentkinja: "Hrabrost je tako relativna. Mislim, nekome je potrebno više hrabrosti da ustane i izađe iz kuće, nego nekome da uzme mač i krene u boj".

A onda sam nešto mislila o mojoj ženskoj liniji, o mojim bakama. Nekako nisam bila svesna simbolike. Moje bake su se zvale, tj.jedna se zvala, druga se zove:  Nada i Duša. I jesu upravo to za mene: duša i nada. Moje detinjstvo, moje sazrevanje, ja-žena. Duša i nada na dar. Od Boga, verujem.

I bile su najbolje drugarice. Povezane ljubavlju mojih roditelja postale su prijateljice. One starinske "prije", na Vi, sa iskrenim poštovanjem i ljubavlju. 

I nisu od onih savremenih baka koje su proputovale sveta i napisale od svojih života nesvakidašnje priče. Nada je odrastala nakon smrti roditelja u hraniteljskoj porodici. A sama je stvorila skladnu porodicu punu ljubavi i poštovanja. I sa dedom podigla dvoje dece. I zadojila ih poštenjem. I bila jedna otvorena, draga žena. Ne od onih dosadnih, pričljivih. Kod nje su dolazile u goste i mnogo mlađe komšinice. Na slatko, šolju kafe i dobronamernosti. Duša je odgajala svoju decu, dok je deda bio na Golom Otoku...a ona izbačena na ulicu. Duša je podigla troje dece i dan danas je nekako pčela majka, centar porodice. Ume da ćuti, ume da govori...odmereno. 

Uz njih sam odrastala, od njih sam dobijala. U početku nisam razumela. Kroz taj lanac od predaka, kroz nesigurnosti i patnje, tkala se i neka posebna snaga. Ona koja ne ubija, ona koja vezuje i obnavlja i oživljava. 

Moje Duša i Nada. Dobila sam od njih snagu, sebe, dušu i nadu. Hvala im na tome. 

"U tebi lanac zvecka tajnim alkama...
Bićeš ti majka majkama... "

                                           Đ.B.

Ono kao...osmeh na kraju napornog dana

Ono kao...četvrtak je poslednjih meseci dan rezervisan za celodnevni rad. Redovan posao plus neka obuka koju koleginica i ja držimo...Kako se približava kraj obuke, otiče mi energija, opada motivacija i počinjem da brojim četvrtke do kraja. Lenjost se vraća na tron. Juče mi je taj čitav dan, upotpunjen čeličnim sivilom, bez imalo sunašca, bio posebno iscrpljujuć. Jedan od onih dana za koje ste srećni što im se bliži kraj, a pojma nemate na šta ste se zapravo potrošili i gde vam je otišla snaga. Jedan od onih dana kada se "očiju na pola koplja" vučete kući. Ok, možda vi nemate takve reakcije na te dane, ali ja sam ipak samo maleni ubogi miš.

A onda su nakon svega te večeri u moje ruke, moj dom, moj posed došla dva divna dara i jedan savršen predmet. Da krenemo redom.

Na internetu sam nedavno naišla na sliku jedne divne knjige...em knjiga, em stara, em kuvar!!! Pa gde ćeš veću radost. 

 

Ono kad moj tata meni pokloni savršenu knjigu! 

Znate li onaj momenat čiste sreće kad uzmete ovakav primerak u ruke. My precious! Knjiga je inače reprint (1989.god.) prvog kuvara u Srbiji, koji je štampan u Manastiru Krušedol davne 1885.godine!!! Najveća vrednost u prvi mah za mene je bila starina, simbolika...ali kad sam prelistala malo...ima tu recepata za jela kojih se ne bi postideli ni na "bitnim trpezama"... Na primer, Pilići u pomorandžinom sosu, opa opa.. a zatim Jezici u sosu od badema, aha, nego šta...Divlji golubovi u sosu od paca...Čorba sa valjuškama od slanine, čisto da vam se otvori apetit...Margaritata-marinirana riba...i još mnogo mnogo slasnih zalogaja. Oduševljena sam i srećna baš! I hvala tati za ovu magiju!

 

Da nastavimo! Pre nekoliko dana sam našla savršen predmet za ulogu mog prvog komada "nameštaja" za budući "moj kutak" u našoj radnoj sobici.  Naime, kada smo se dragi i ja useljavali u naš stan, radili smo njegovo kompletno sređivanje (ko se mesecima mačevao sa radnicima, prašinom, bojama...razumeće)., tokom kog smo pregradili zanimljiv deo jedne prostorije i napravili radnu sobu. Ja sam odrastajući u stanu-kutiji šibica oduvek maštala o jednoj poštenoj zasebnoj radnoj sobi. A onda smo taj san ostvarili. Soba je mala, plafon je lučan, izbili smo jedan prozor pa je baš lepo osvetljeno (jedina prostorija u stanu koja je baš okupana svetlošću). Onda se, po hitnosti posla, dragi prvi uselio sa svojim ugaonim kompijuterskim stolom. A onda se polako ali sigurno širio...i širio...i opet širio. U sobu se uselila i velika polica za knjige. "Moj deo" sobe je postao najviše nalik malom kompijuterskom skladištu, plus prostor za časopise i stvari koje ne znamo gde bismo. Kako ja ne radim od kuće, logično je da mi nije baš neophodna radna soba. Baš!

U poslednjih par nedelja sam na nekoliko blogova gledala neke divne predloge za savršeno uređenje radnog prostora (na primer kod Male Iv). To je sve ponovo pokrenulo mozak u smeru osvajanja sopstvenog radnog prostora. I ovih dana uživam u maštarenju i planiranju kako ću urediti svoj deo sobice. U to ime sam, čim sam ugledala sliku na profilu jedne kreativne dame, znala da sam pronašla savršen primerak kojim označavam početak radova na ovoj ideji.

Evo o čemu se radi

Made with love by Milica

Ili iz drugog ugla

Made with love by Milica

 

Inače, na njenoj FB stranici možete naći mnogo divnih stvari koje je sa mnogo stila, talenta i ljubavi pravila. Kako ja volim da kažem "Ruke joj se pozlatile".

E, ova divna tegla je zvanično prvi komad "nameštaja" za moj radni kutak. Savršeno se slaže sa svim mojim idejama i zamislima. I nekako je doživljavam kao dobar i divan početak. Ostale zamisli ću jako sporo da sprovodim u delo, ali je i sam proces jako usrećujuć. Jedva čekam da sve legne na svoje mesto, pa da vam se malo pohvalim.

I treće, ali nikako manje važno i lepo i drago i značajno...

Isporuku ove tegle je "obavila" moja omiljena foodblogerka i meni na neki čudan i poseban način draga Mila sa bloga Milin kuvar. Ono što je bilo iznenađenje je savršen poklon od nje lično.

 

 

Brzinom munje sam odjurila po aparat i još većom brzinom škljocnula upakovan paket, jer nisam imala ni trunke više strpljenja do susreta sa ovim divnim iznenađenjem.

Dve keramičke posude za sufle su njeno davnašnje obećanje meni, dato u momentu kada sam "otkinula" na slike i recept njenog sirnog suflea. Divno je što je zapamtila to iako je prošlo...poprilično vremena od tada. Dve žute posudice su ručno rađene, pravio ih je njen ujak, pa samim tim imaju posebnu vrednost. Marmeladica je, kako pretpostavljam, sa nekog od njenih proputovanja svetom, a crni susam i smeđi šećer u granulama su došli na upoznavanje sa mnom i na mnoga dobra i ukusna druženja.

Ovaj bi se post slobodno mogao nazvati i Ono kad si okružen divnim ljudima!

I tako je osmeh legao na moje umorno lice pred sam kraj tog napornog dana.

Laku noć...

 

Jutarnje prelistavanje

Nešto od jutros mislim...

Znate one emisije na TV-u gde listaju dnevnu štampu i tako nas informišu o novostima? E, to mi je dalo ideju.

Ja imam običaj da na poslu odvojim malo vremena da nešto pregrizem i iščitam vesti preko mobilnog sa nekih online novina. Jutros sam počela da obraćam pažnju na to ŠTA čitam...i šta da vam kažem? Neke su mi stvari postale jasnije...kao na primer-zašto mi jutra nisu vedra, zašto imam manjak motivacije za rad, gde otiče energija i bla bla. Nije da tražim izgovore, stvarno. Ako ne verujete, sami se uverite. Ovo je zbir naslova sa naslovne strane online izdanja Blica (preskakala sam sportske vesti, jer nisu bitne, a meni koja sport ne pratim nisu ni potpuno razumljive :)

Zavalite se, opustite se i prepustite vožnji...zamislite još i onaj šuškavi zvuk okretanja stranica novina...polećemo!!!

• Bogati se vođa niških narkodilera:kupio 20 lokala i državne firme, glavni je ugostitelj u gradu ova vest je udarna, onako, za dobro jutro! Za pročitati uz kaficu, recimo u Nišu u nekom od Gazdinih lokala. Što da ne? Kao istraživačko čitateljstvo (kad već nije novinarstvo)
• Nikolić mora da kaže ko mu je poklonio"Audi A6" (ko ne zna kako auto izgleda neka prvo googluje...jedva čekam četrnaesti nastavak u kom će se možda otkriti da iza famoznog poklona stoji neko kog mi znamo...možda neko iz nekog od naslova...živa nisam)
• Veliki povratak Blekberija:dva nova modela sa novim operativnim sistemom (Eeeee, ovo je zapravo lepa vest...oduvek simpatišem Blekberi, mada sa daljine...a o Alicia Keys da ne govorim..dakle, ovo baš like)
• Dačić na skeneru razgaćene voditeljke: "Baš takav treba da vodi Srbiju" Odakle da počnem? ili da odustanem? (Za one koji nekim srećnim proviđenjem ne znaju ko je gospodin Ivica Dačić, ukratko-premijer Srbije...dadada, PREMIJER Srbije u epizodi "razgaćeni intervju")
• Vatrogasci spasli sedmogodišnje dete i tri žene iz zapaljenog stana na Vračaru ( na pola zalogaja zahvalih proviđenju što su nekog spasili, inače bi vest bila...baš udarna)
• Preminula majka Miroslava Miškovića  WTF??? Kako bih izgurala dan bez tog saznanja? A vi? (za one srećnike blagoslovene neznanjem o ovom gospodinu-nadam se da nikada nećete imati prilike da za njega opet čujete)
• Krivična prijava protiv žene koja je burgijom ubila muža Eeeee, ovo je već hard core 3.deo. Prvo je išla vest da je čovek nađen mrtav, pa juče da ga je žena i zašto ga je ubila, a danas da je pokrenuta krivična prijava protiv nje (čuj, krivična prijava...za ubistvo? ko bi se tome nadao)...Pitam se u koliko će još delova da razvlače ovu nesreću i to po mojim jutrima.
• Pljačkaš se potukao sa prodavcem, pa se rasplakao iskreno, ovde sam posustala sa snagom da pročitam članak
• Starica sa smrskanom glavom pronađena posle 5 dana ovo ne bih čitala ni da sam puna snage. Plašim se samo da će me sutra sačekati neki nastavak ove priče...ili nešto u stgilu "šta se događalo 5 dana pre pronalaženja"...

Plašim se sutrašnjeg izdanja...A primetila bih i da se kultura nije našla na naslovnici...ne, te vesti nisam preskočila, one su u posebnom odeljku-samo za one baš baš zainteresovane (kojih je, izgleda mi, sve manje).

Na kraju prelistavanja, rekla bih da ćete se složiti sa mnom da ovo nekako MORA da utiče na moju radnu etiku, potencijale i nivo postignuća :)

 

Sve u svemu ZBOGOM PAMETI!!!

 

Pred kišu...potencijalno tužan blog

Raštimovan neki dan...

Ja baš baš ne volim ovo sivo vreme.  Znaaaaam, niko ne voli. Ali ja reagujem baš loše. Kiša je nekada i mogla da prođe sa onim "ništa bolje nego spavanjac uz dobovanje kiše po prozoru", ali više ne ide nikako. Nije ni za spavanje. Kako to kod mene ide? Pred kišu, kad zasivi, kad ovako beskrajno i neprobojno zasivi, krene glavobolja, a kad se sakupi vlaga u vazduhu za njom dođe i kostobolja. O, nije to zbog godina. Ta kostobolja je kao neko porodično prokletstvo koje se prenosi generacijama...i ja je, eto, izvukla. 

A onda počinje kiša. Sa njom obavezno dolazi tuga. Bezrazložna, duboka, kompaktna, prava pravcata tuga. Ona zbog koje se dovučem kući, ušuškam i ugrlim i bukvalno cvilim. Beskrajno cvilim. I onda sam usamljena kao nikad. Znate onaj osećaj kada ste kosmički sami...gde god i sa kim god da ste. Vremenom sam naučila da je to univerzalno osećanje i da ga većina ljudi ponekad ima. Ali, to situaciju ne čini lakšom. Ni malo. A ja sa tugom nikako ne umem oštro. Lako joj se prepustim...povodljiva sam na tugu i melanholiju jedanput. Kako je jednom genijalno napisao Balašević: 

"S tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karafile po kafanama,samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici,iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I, pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikada te vise nece zaobici..."

Eeeee, onda bih se najradije prepustila, odslušala neke duboke, divne tužne pesme,  bacila se na poeziju...

Iako radeći psihoterapijski sa ljudima, pomažem da se nose sa tugom i da je pobede, lično baš nisam neki skor dobar u svojim bitkama postigla. Uz to sam kao veliki sunđer koji upija negativne emocije iz okoline...a kad padne kiša to sve nabuja-poplava na vidiku. 

Ono što sam naučila je da se ne prepuštam. Sve sve, ali ni za živu glavu da se ne prepuštam.

Nego grčevito tragam za smehom, ignorišem zvuk kiše, navučem vedre zavese i ne vidim nebo. Izmaštam vedro nebo i Sunce...

Zgrabim neku laganu knjigu, koja obavezno izmami osmeh. 

Evo za kraj par preporuka kako prebroditi današnje sivilo

i na primer pesma koja me, uz obavezno gledanje sjaaajnog spota, uvek uveseli Coldplay- Paradise.

Dodala bih uz to i malo čokolade...jer, ništa ne pomaže protiv tuge kao neka čokoladna poslastica. Hmmmm, moj predlog je brz ali neverovatno slastan čokoladni sufle

(izvinite što su slike mutne...svetlo je bilo loše...ali poentu shvatate, verujem :)

Iiiiiiii, za one koji vole - neki dobar čaj. Why not? Probajte, rezultat može da iznenadi.

 

Na kraju svega, rekla bih da bi kiša mogla biti deo neke lepše priče, kad bi pustili malo boja, maštovitosti i kreativnosti da slobodne žive u ovoj zemlji.

zgrada projektovana tako da kiša kada pada proizvodi muziku!!!

Must have..must see, must try, must be....

Ne znam na koji način uopšte da vam objasnim koliko mi iducka na živaC kada na TV-u čujem ono blazirano "Jao, ova tašna je must have...bla bla"...Grrrr, kosa mi se diže na glavi od tog "must have". Međutim, nešto sam se pokrenula poslednjih nedelju dana na razmišljanje o tom nekom mom ličnom "must have" u životu...krenulo je od kuhinjskog razmišljanja na temu: kako bi siromašan svet bio bez belog luka...i onda se desilo otkriće kuhinjskog must have-a:

Sve vam je, verujem jasno... ne moram dodatno da pojašnjavam.

Nakon toga su misli samo nadirale...toliko toga...must have...must see, must find, must try, must be...nikako ne bi sve to moglo stati u ovaj jedan post. Ali, hajde da započnemo to traganje...ponavljam, ovo je moje traganje po sebi.

Ono što je neodvojivi deo mene je da se moraju imati oni najbliži ljudi, oni koji su prijatelji oduvek

i zauvek

A nikako ne zaboravimo na one najvernije prijatelje ikad

Gospodin Mrvica

jer oni nikada ne zaboravljaju nas...provereno :)
Uz to, otvorite srce za nove ljude, za upoznavanje, otkrivanje nekih divnih ljudi...

Ono bez čega ne bih mogla zamisliti svoj život je "onaj neko", "pravi", "ljubav života", kako god...

 WE

...a to bogatstvo koje osećam i dobijam...neprocenjivo.
 Takođe je nezaobilazno must see...neko divno grčko ostrvo (navučena sam na njih), svaki put novo, upoznati ga, obići, upoznati, pronaći svoj omiljeni zalazak sunca...

Krf

...svoj savršeni momenat u kom se osećate kao da ste na vrhu sveta i u ravnoteži sa kosmosom

 "Golden Fox" (Krf)

A kad ste već tu, you must try...nove ukuse, mirise...obožavam Mediteran!!! Ne zaboravite da otkrijete omiljeni slatkiš ikad, onaj zbog koga ćete ma koliko umorni, uvek naći još trunku snage da dopešačite do jednog jedinog magičnog mesta koje ga nudi

Lokumades (Retimno, Krit)

A onda, shodno činjenici da imam jaaako skitava stopala, nezaobilazni Must find je...pronaći neki "svoj" grad, neki u kom se osećate kao kod kuće, koji vas osvoji "na prvu", kom se stalno vraćate i ispunjavate ga važnim i divnim uspomenama...

Prag 

...a ako je to kojim slučajem Prag, must try... vožnja pedolinom po Vltavi...nezaboravno!

A onda kada se vratite kući...

...definitivno se mora imati...

...sopstvena lična biblioteka. Ili, pokretna biblioteka

I na kraju, ništa ne bi vredelo, bez must be...veoma uporan u traganju za svojim snovima. A onda kada se oni malo udalje ili put do njih postane mračan i siv, morate umeti pronaći pravu boju da ih ponovo oživite...da ponovo živite!

I moje moranje svih moranja je...pronaći sebe, i osvojiti slobodu da se bude svoj. Ne odrastati, već uzrastati. I otvoriti srce svetu...i pustiti svet u srce. I voleti sva ta mala nesavršenstva koja nas čine. Disati i voleti i biti...živeti! Must have!