Ideja za ovaj post se javila pre nešto malo više od mesec dana. A onda se svašta dogodilo. Prvo, razbolela sam se i bilo mi je baš baš loše i bila sam nemoćna čak i za sklapanje reči i rečenica. Onda sam ozdravila ali me je sačekalo mnogo obaveza. Uglavnom lepih, ali zahtevale su vreme i tako....pobegla sam od pisanja...a onda i shvatila da možda i nije slučajno tako. Možda je tema malo intimnija ili je ja tako doživljavam. Ima tu i još neprerađenih emocija i malo nepreboljenog bola i tako....sad sam to sve malo obradila, preradila i evo me..sedim, grickam i pišem.
Na mojoj psihoterapijskoj grupi, na njenom početku pre nekih mesec dana, pokrenula se tema hrabrosti i snage (treba li reći da nam je grupa ženska?). Znate li onaj osećaj kad želite da susretnete svoju hrabrost i snagu, a umesto sjajnog viteza sa mačem sretnete neku pretkinju, zabrađenu i u crnini sa gomilom nesreće u istoriji i teretom tuge i bola na leđima? Možda ne poznajete to, možda vam se to desilo na neki sasvim drugi način, nije ni bitno. A onda od početne ljutnje što nam se sa kolena na koleno prenose tuge i muke, pa preko straha da je neophodna velika nesreća da bismo postali snažni, do razumevanja....do pomirenja. Sa sobom, svojim genima, svojom istorijom. Sa životom.
Trenutak shvatanja da su nam majke i majke naših majki prenele snagu, posebnu, žensku, onu koja se ne meri jačinom tela, već duha i emocije i vere. I kako reče jedna moja klijentkinja: "Hrabrost je tako relativna. Mislim, nekome je potrebno više hrabrosti da ustane i izađe iz kuće, nego nekome da uzme mač i krene u boj".
A onda sam nešto mislila o mojoj ženskoj liniji, o mojim bakama. Nekako nisam bila svesna simbolike. Moje bake su se zvale, tj.jedna se zvala, druga se zove: Nada i Duša. I jesu upravo to za mene: duša i nada. Moje detinjstvo, moje sazrevanje, ja-žena. Duša i nada na dar. Od Boga, verujem.
I bile su najbolje drugarice. Povezane ljubavlju mojih roditelja postale su prijateljice. One starinske "prije", na Vi, sa iskrenim poštovanjem i ljubavlju.
I nisu od onih savremenih baka koje su proputovale sveta i napisale od svojih života nesvakidašnje priče. Nada je odrastala nakon smrti roditelja u hraniteljskoj porodici. A sama je stvorila skladnu porodicu punu ljubavi i poštovanja. I sa dedom podigla dvoje dece. I zadojila ih poštenjem. I bila jedna otvorena, draga žena. Ne od onih dosadnih, pričljivih. Kod nje su dolazile u goste i mnogo mlađe komšinice. Na slatko, šolju kafe i dobronamernosti. Duša je odgajala svoju decu, dok je deda bio na Golom Otoku...a ona izbačena na ulicu. Duša je podigla troje dece i dan danas je nekako pčela majka, centar porodice. Ume da ćuti, ume da govori...odmereno.
Uz njih sam odrastala, od njih sam dobijala. U početku nisam razumela. Kroz taj lanac od predaka, kroz nesigurnosti i patnje, tkala se i neka posebna snaga. Ona koja ne ubija, ona koja vezuje i obnavlja i oživljava.
Moje Duša i Nada. Dobila sam od njih snagu, sebe, dušu i nadu. Hvala im na tome.
"U tebi lanac zvecka tajnim alkama...
Bićeš ti majka majkama... "
Bićeš ti majka majkama... "
Đ.B.
